Nekadašnji kapiten Crvene zvezde, pored Borčevog dresa, nosio je i Rapidov, samo što je u Beču proveo cijelu sezonu, odnosno godinu dana. Idealan sagovornik za najavu predstojećeg dvomeča osmine finala Lige konferencije u kojem će snage odmjeriti “crveno-plavi” i “zeleno-bijeli”. Rođeni Beograđanin bio je jedan od najvećih talenata Crvene zvezde, ali i bivše Jugoslavije u svoje vrijeme. Dobio je šansu u matičnom klubu, ali u, za njega, nezgodno vrijeme, jer je tadašnji šampionski tim “crveno-bijelih” krčio put ka evropskoj kruni i bio prepun zvijezda. Za mladog igrača teško da je tu bilo puno mjesta. Ivan je želio samo da igra, a iz njegove priče, koja slijedi mnogi mladi igrači mogu dosta naučiti. Ali da se vratimo na priču, Ivan i Borac. Kratka, ali slatka veza, iako su obje strane željele da traje bar godinu dana, kako je bilo dogovoreno, Adžićev talenat nadjačao je dogovor Beograđana i Banjalučana.
– U Borcu sam bio u jesenjem delu sezone 1991/1992. Potpisao sam na godinu dana, ali bio sam samo prvih šest meseci pa me je Zvezda vratila. Kad sam došao u Banjaluku, pregovarao sam sa Husnijom Fazlićem, on je bio direktor. Doveli su za trenera Žareta Nedeljkovića iz Beograda, a posle je došao Zoka Smilevski, isto izvanredan trener i dobar čovek. Kod njega sam igrao jako dobro, ali smo posle izgubili kontakt. Proveo sam šest prelepih meseci. Bili su to moji prvi koraci u seniorskom fudbalu, pre toga sam bio u Zvezdi i debitovao sam, imao sam dvadesetak utakmica u “crveno-belom” dresu. Čak nisam ni morao da idem, ali sam ja hteo, samo da bih igrao. Borac me je video one godine kada smo osvojili Kup šampiona. Igrali smo prvenstvenu utakmicu, mislim pred Bajern, protiv Borca. Tu sam odigrao dobro. Dao sam Borcu dva gola i posle šest meseci su Banjalučani tražili da dođem. Odigrao sam sve utakmice od prve do poslednje. Igrao sam odlično, možda je to bilo mojih najboljih šest meseci u karijeri. Toliko sam dobro igrao da me je Zvezda već posle tih šest meseci odmah vratila nazad, iako je trebalo da ostanem godinu dana. Posle sam u Zvezdi isto počeo odmah da igram – u dahu je ispričao Adžić za “Glas Srpske” i dodao:
– Volim Banjaluku. Za nju me vežu samo lepe uspomene. Meni je u Banjaluci bilo prelepo. Sećam se cele ekipe, bio je golman Milan Simeunović, Stojan Malbašić, Mario Mataja, Milorad Bilbija, Zvonko Lipovac, Mirza Golubica, Vito Štavljanin… Svi smo se družili, sa svima sam bio dobar. Bio je isto, tu, jedan mali Barišić (Zdravko), nikad se posle nismo čuli, a baš smo se družili. Njega sam znao još odranije, jer smo igrali u mlađim reprezentativnim selekcijama. U Banjaluci je uvek bilo lepih devojaka, bio sam momak, nisam još bio oženjen, bilo je svega… Sećam se da smo izlazili u jednu piceriju, zvala se “Napoli”, u Boriku. Gazde su bili Steva i Caga. Stano smo bili tu, sedeli, hranili se. Tad smo mi igrači spavali u hotelu “Slavija” – prisjetio se Adžić.
GLAS: Da li ste sa nekim u kontaktu od ljudi iz Banjaluke?
ADžIĆ: Boračeve igrače sam viđao često na pripremama u Antaliji. Video sam se sa Malbašićem, tada sam bio direktor Železničara iz Pančeva, zajedno smo leteli avionom. Vinko Marinović mi je isto veliki drug, igrali smo zajedno. Dobar sam i sa Vicom Zeljkovićem, predsednikom Saveza.
GLAS: Kada ste posljednji put bili u Banjaluci?
ADžIĆ: Nisam dugo bio u Banjaluci, tek pre dve godine sam došao prvi put, posle dužeg vremena. Skoro sam bio dva, tri puta. Banjaluka se baš izgradila.
GLAS: U Rapidu ste proveli jednu sezonu – 1998/1999. Kako ste se otisnuli u Beč?
ADžIĆ: Iz Zvezde sam otišao u Španiju (Logronjes), gde sam imao jednu tešku povredu prednje lože, koja je pukla 12 centimetara. Zbog toga sam pauzirao osam meseci. Igrao sam jako malo, više sam bio povređen. Posle toga sam potpisao za Rapid. U Rapidu sam proveo jako lepih godinu dana i tamo sam odigrao sve utakmice. Nisam propustio nijednu utakmicu, posljednje kolo sam se nešto povredio. Sve utakmice sam igrao od prvog do poslednjeg minuta. Beč mi je isto ostao u lepom sećanju, kao grad, sjajan je za život i Rapid, kao jedan jako dobro organizovan klub, dobri su navijači, sjajan stadion…
GLAS: Šta očekujete u duelima Borca i Rapida, odnosno za koga ćete navijati?
ADžIĆ: Voleo bih da prođe Borac. Ove godine su Banjalučani veliko iznenađenje. Svi su mislili da će brzo ispasti, ali napravili su dobru ekipu, jedan vrhunski rezultat. Rapid volim, ali nemam nekih kontakata da bih sad nešto za njih navijao. Volim taj klub, drag mi je, ali više bih voleo da Borac prođe, što nije isključeno. Ništa Rapid nije bolji od ovih što ih je Borac do sada prošao.
GLAS: Iz Vaših riječi da se naslutiti da ste ispratili Borčeve mečeve?
ADžIĆ: Pratim ja Borac, tamo igra bivši špic Zvezde Đorđe Despotović pa mali Nikola Pejović je tamo. On je kum mog sina Luke. Imate tu dva dobra štopera, dva stranca… Gledao sam recimo protiv Ferencvaroša oba meča, uživao sam. Borac nije ove godine za potcenjivanje. Rapid je malo van forme, ali biće teške utakmice, nijanse će odlučivati. Borac nije autsajder, videćete to na terenu. Imaće Banjalučani, uprkos kazni, i dobru podršku u Beču. Tamo ima dosta naših ljudi. Rapid stalno dovodi naše igrače, jer ih gledaju naši ljudi pa “zeleno-beli” imaju više publike na tribinama.
Luka
Ivanov sin Luka igra u Tajlandu, gdje nosi dres Bangkok junajteda. Svojevremeno velika nada Crvene zvezde drugi je Srbin u ovom tajlandskom klubu, pošto je u sezonama 2013. i 2014. dres ovog kluba nosio nekadašnji napadač Partizana Miloš Bogunović.